Da li ste ikada pomislili kakvo breme medijske prezentacije nameću ženama? Kakva se očekivanja pred nju svakodnevno „serviraju“?
U kojoj meri i na koji način stereotipne medijske predstave od žene prave žrtvu?
I, kakve to posledice ostavlja na mlade?
Istraživanja su pokazala da mediji utiču na oblikovanje znanja i sistema vrednosti (Villani, 2001) i da medijska kultura pruža slike i predstave sa kojima se publika identifikuje i podražava ih. Stvarajući modele ponašanja, odevanja i stila, prikazujući određene uloge medijska kultura proizvodi snažne sociološke i kulturološke efekte (Kelner, 2004).
Pojedinac sve češće postaje izložen unutrašnjim sukobima između toga kako doživljava sebe i toga kakve mu norme postavljaju mediji.
Smatram da veoma veliku ulogu u formiranju stereotipa imaju mediji. Stereotipne medijske prezentacije mogu da utiču na formiranje nerealnih idela i pojavu drugih posledica po korisnike medijskih sadržaja.
Stručnjaci (Plakoyiannaki, Zotos, 2009; Belkaoui, Belkaoui, 1976; Mitchell, Taylor, 1990; Lysonski, 1985; Zotos, Lysonski, 1994) su izložili pet tema medijske prezentacije žena:
- žene u dekorativnim ulogama,
- žene u tradicionalnim ulogama,
- žene u ne-tradicionalnim ulogama
- žene predstavljene kao ravnopravne sa muškarcima i
- žene kao zabavljačice (Višnjić, 2009).
Kakva god da je prezentacija i uloga žene, imperativ je da bude atraktivna, da vodi računa o svom fizičkom izgledu, da neguje lepotu i mladost. Sve je uobičajenije pa i društveno prihvatljivije da bude predstavljena i kao seksualni objekat.
U novije vreme pojavljuju se kombinacije pomenutih motiva, pa je žena sve više prikazana i kao lepa i negovana majka, atraktivna domaćica, ali istovremeno i poslovna žena koja svoju “tradicionalnu” ulogu vešto zamenjuje “netradicionalnom” i obrnuto.
Jasno je da medijska prezentacija žene nije odraz stvarne žene, jer u realnosti ona nije svemoćna, nema super moći!
Lik žene u medijima iskontruisan je tako da se prezentuje kakva bi žena trebala da bude – kako da izgleda i kako da se ponaša.
Mogu konstatovati da se u skladu sa savremenim tokovima života sve više pojavljuju nerealna i nepotrebna očekivanja od žena (u smislu izgleda, željenog ponašanja, uloge u društvu i zajednici), čiji su kreatori mediji kao konstruktori realnosti.
Žene su u medijima najčešće prikazane kao seksualni objekti sa privlačnim, poželjnim i mladalačkim telom i sve češćom ulogom majke koja je mudra, požrtvovana i brižna (Nelević, 2008; Martinović, 2008; Poter, 2011). Međutim, može se reći da je kreiran nov stereotip o ženi kojoj su nametnuti novi kriterijumi jer mora da bude profesionalno uspešna i ostvarena, ali i savršena majka i ljubavnica istovremeno.
Veoma je važno istaći da način prezentacije žene u medijima, njenih uloga, ponašanja i izgleda može nametnuti poruku o tome kakav tip žena se smatra poželjnim, a kakvo ponašanje očekivanim.
S druge strane, prezentacije vitkih modela, uvek vedrih i nasmejanih, i zvezda sa gotovo nadprirodnim sposobnostima inicirale su da žene sve više postanu nezadovoljne sobom, svojim telom i izgledom (Bečelić, 2016).
Takođe, stereotipiziranje fizičkih karakteristika u medijima, najčešće lepote i dopadljivog fizičkog izgleda, neretko smanuje samopoštovanje i povećava nezadovoljstvo izgledom i osećanje stida kod mladih korisnica medijskih sadržaja.
Učestalom, intezivnom medijskom prezentacijom stereotipa kao pozitivnih ljudskih osobina izazvana je potreba i želja mladih da dostignu slike savršenstva, ostvare uloge koje popularni akteri zauzimaju u društvu, usvoje načine njihovog ponašanja i stil života. Takva medijska prezentacija postala je najviši cilj koji se može i treba dostići.
Disproporcijom između tendencija i želja devojčica, devojaka i žena i njihovih stvarnih mogućnosti, usled dugotrajne izloženosti medijskim prezentacijama, formiraju se nerealni ideali koji ostavljaju štetne posledice (Bečelić, 2016).
Potencijalno negativne posledice su poređenje sa idealima uspešnosti, atraktivnosti, lepote; gubitak samopouzdanja; pojava nezadovoljstva; formiranje nerealnih ideala (najčešće o savršenstvu lepote i lepom fizičkom izgledu); nametanje uverenja o muškosti i ženstvenosti (Bečelić, 2016).
Da li se usmeravanje medijske sile i moći u pravcu uništavanja smisla, suštine, vrednosti može sprečiti ili bar ublažiti?
Minimum koji svako od nas može da uloži je da bira medijske sadržaje koje prati, osvesti nivo samopoštovanja i radi na njemu, jača sisteme vrednosti, podiže nivo medijske pismenosti…
Saznanja nastala na osnovu empirijskog istraživanja (Bečelić, 2016) sugerišu postojanje određenih faktora koji opredeljuju uticaj medija na pojedinca:
- stepen razvijenosti određenih dimenzija ličnosti pojedinca – savesnost, disciplinovanost, ambicioznost, moralnost, odnos sa roditeljima;
- postojeći nivo medijske pismenost pojedinca – poslušni, samodiciplinovani, savesni, ambiciozni, samompouzdani, emocionalno pismeni pojedinci koji nisu skolni negativnim emocijama i koji imaju pozitivnu sliku o sebi su medijski pismeniji,
- porodica – vaspitanje, kulturološko nasleđe, način i stil života (Bečelić, 2016).
Zato bi, između ostalog, odgovor glasio DA! Žrtvovanje se MOŽE sprečiti.
I ZAVRŠNI KOMENTAR
Ne mogu a da ne izgovorim da medije u slučaju bilo kakve vrste nasilja treba koristiti kao alate preventive. Svaka druga upotreba medija može da prouzrokuje sumnju u istinitost i namere, nagovesti nepoverenje u sistem i društvo, produbi patnju i agoniju…
Da bi se to omogućilo neophodno je medijsko opismenjavanje i medijska odgovornost!
