Savet koji tiho odzvanja…
Nije stigla da mi objasni.
Počneš da primećuješ neobičan osećaj.
Pitaš se odakle dolazi. Koju poruku nosi?
Trebalo mi je više od decenije da shvatim.
Strah.
Taj prikriveni osećaj govori kroz telo.
Grč. Znak da nije sve u tebi usklađeno.
Priznanje od kog više ne možeš da pobegneš.
Strah od istine.
Potražiš samoću. Pogledaš u sebe.
Tu su uloge, uverenja, idealizacije, potrebe drugih i očekivanja.
Strah od sopstvenih ograničenja. Ali i tuđih.
Sve je uloženo. Godine. Energija. Poverenje. Nada.
I opet isti osećaj.
Strah od vremena.
Analiziraš. Promišjaš. Sve više.
Ali nemir ne prolazi. Neizvesnost.
Strah od nepoznatog.
Tražiš mir. Sigurnost. Ono što ti je poznato.
Pokušaš. Ali tako ne živiš. Tako polako umireš.
Taj osećaj ti crpi snagu.
Više ne znaš ni šta želiš. Ni šta osećaš.
Ne prepoznaješ sebe. Sumnjaš. Plašiš se da budeš drugačija. I da ćeš baš takva, ostati sama.
Plašiš se da nećeš pronaći sebe. Da ćeš se ponovo prilagoditi.
Nadimak joj je bio Vera. Mi smo je zvali Majka.
Tada nisam razumela zašto mi to govori.
Danas znam.
Rekla je:
„Samo se nemoj bojati“.
