Roditelj radi najbolje što ume.
Želi najbolje svom detetu. Tako svako kaže.
Nije dovoljno samo želeti.
Ipak, razlike u roditeljstvu postoje.
Čak i među roditeljima iste dece.
Nekada su veoma velike.
Mogu da postanu problem.
Roditeljstvo nije samo voleti dete.
Roditeljstvo je graditi odnos sa detetom.
Ne meriti ga količinom, već kvalitetom davanja sebe.
Biti sa detetom. Ne sa detetovim drugarima. Biti sa detetom. Ne sa roditeljima detetovih drugara.
I nije važno gde.
Luna park, Himalaji, dečija soba ili obično igralište. Uz loptu, knjigu, varjaču ili alat. Razgovor.
Važno je pažnju usmeriti na dete.
Neprestano ulagati. Davati. I nema kraja.
Zato osećam iscrpljenost.
Biti roditelj veoma je zahtevno.
Kada odgajaš više dece – izazovno.
Kada su u različitim razvojnim fazama – naporno.
Treba se prilagođavati. A gde je sve ostalo…
Slušati, osluškivati, posmatrati.
Podržavati. Grditi.
Kritikovati. Hvaliti.
Pronaći meru.
Voleti.
I, možda najteže od svega – pustiti dete da ode u svet.
S verom da je naučilo dovoljno da se snađe.
U nadi da neće zaboraviti ko je.
Jer zadatak roditelja je da dete pripremi za život.
Ne samo rečima. Već i ponašanjem. Primerom.
I ne samo kada je lako, kada imamo vremena i kada nam roditeljstvo prija.
Ponekad i „otkidati“ od sebe. Menjati planove. Vežbati strpljenje. Odložiti potrebe.
A istovremeno, paziti da ne nestaneš…
Svi roditelji vole svoju decu. Neki daju sve što mogu.
A neki samo onoliko koliko im odgovara.
Neki se preispituju. Stavljaju interes deteta ispred sopstvenog komfora.
A neki smišljaju izgovore.
Svaki roditelj greši. Nekada mi se čini da samo greške vidim.
A greške su samo deo učenja. Roditeljsvo se uči ceo život.
Možda zato moje pitanje nije
„Ko je dobar roditelj?“
Već:
„Da li sam danas mama koja vidi, voli i uči zajedno sa svojom decom?“
