Najteži zadatak vaspitanja – roditeljsko angažovanje oko škole.
Zašto je to tako?
Radiš. Daješ sve od sebe. Grešiš. Preispituješ se. Istrajavaš. Promišljaš. Popuštaš. Zatežeš.
Pomažeš. Pratiš. Kontrolišeš. Objašnjavaš. Zadaješ. Prilagođavaš se. Pričaš. Nerviraš se. Brineš.
I onda spoznaš….
Osnovna škola je baza.
Ne samo znanja. Već i odnosa prema radu, obavezama i odgovornosti. Pitanje kriterijuma. Pitanje sistema vrednosti.
Škola je život u malom.
Prihvatanje nelagodnosti obaveza. Usklađivanje između „moram“ i „želim“. Postavljanje prioriteta. Odlaganje zadovoljstva. Susret sa nepravdom. Kontinuirani rad. Svakodnevni trud. Učenje drugarstvu. Navikavanje na različitosti.
Ono što se propusti, mnogo je teže kasnije ispraviti ili nadoknaditi.
Ocene jesu merilo znanja.
Alarm. Ne cilj. Dobar osećaj ili loš. Put ka znanju. Put ka samopouzdanju. Prilika da jednog dana postoji izbor. Mala pobeda ili mali poraz.
Odnos prema školi je stil života.
Domaći zadaci nisu alat za osamostaljivanje dece. Oni su oruđe za razvijanje razmišljanja, doslednosti, upornosti, zalaganja.
Više nemam dilemu…
Pomaganje detetu oko škole, nije nedostatak. To je prisutnost. To je odnos. To je podrška. Primer. Vera u njegove potencijale.
Život će ih naučiti samostalnosti.
Roditelj ih uči odgovornosti.
Pomažući, gradiš kod deteta trajan osećaj sigurnosti – da uvek ima nekog svog ko ga ne napušta i od njega ne odustaje.
Najteži zadatak vaspitanja je roditeljsko angažovanje oko škole.
