Nisam guglala о sindromu, niti ga tražila po stručnoj literaturi…uhvatila sam ga u staklastom pogledu srednjeg deteta, kada je tražila malo prostora u tihoj večeri za sebe.
Na hladne reči mirno se sklonila, razumna jer mami nije lako…istog trenutka osetila sam njen teret, na sopstvenom srcu.
Nije želela da se isplače, jedva je priznala da je tužna…već je naučila da bude jaka, da ne pokazuje ranjivost. Kakav neuspeh.
Traži pažnju, moje vreme, zajedničke trenutke predaha, uvažavanje…da biram reči više nego sa dečacima.
Osetila sam njenu ljubomoru iako nije priznala jer je suviše plemenita. Ili možda uviđavna. I beskrajno voli braću.
I opet će s jutrom, ustati spremna da se bori za svoje mesto. I to kroz osmeh i radost, jer intuitivno oseća da u sredini jeste najteže, ali zna da odatle, baš sa tog mesta, nekako, sve bolje vidi…
Valjda se tako postaje princeza – ratnica, a ne nosilac sindroma srednjeg deteta….
