Kao snažnom svetlošću velikog svetionika, obasjan joj je život. Osvetljeni su njeni najveći strahovi, zakopane rane, uverenja koja su je saplitala, ali i njene želje. Prvi put u životu videla je putokaz koji je pokazivao na ono što boli, na ono što ona nije.
Svetlost je hrabrila da primeti šta joj telo poručuje. Poželela je da nauči da živi i odlučuje slobodna, a ne iz pozicije straha, programa, brige isključivo o tuđim emocijama, osećaja zavisnosti, dužnosti, niti ubeđenja da neko drugi ima poluge pomoću kojih upravlja njenim životom. Poželela je da kroz život ide hrabro, pitajući se šta je i njoj potrebno, poštujući druge ali i sebe. Spoznala je de je njena autentičnost počela da nestaje pre trideset godina, pa je poželela da se seti ko je. Odlučila je da postavlja zdrave granice, da ne ispunjava tuđa očekivanja.
Poželela je znanja i veštine na osnovu kojih će praviti najteže izbore, jer izbor donosi olakšanje i daje snagu za borbe sa sobom i drugima. Izabrala je put ličnog napretka i razvoja. Put radosti u radu na sebi. Spoznaja da je ljudski identitet promenljiv i da ga ne čine samo deca, roditelji, ili partner. Da smisao postojanja nije u udovoljavanju. Shvatila je da je život zapravo strast. Da se kvalitet života meri kvalitetom osećanja, ispunjenošću, davanjem, trudom, ličnim rastom, biranjem sistema vrednosti. Da posvetiti se sebi, ne znači odbaciti sve drugo i sebe staviti još više u prvi plan. Da su linija manjeg otpora, ograničenost, lenjost i sebičnost demoni koji uništavaju čoveka i sve oko njega, i da nisu smešteni u paklu sa trozupcem i vatrom, već u samom čoveku. Odlučila se za put na kom je uspeh osećaj ličnog zadovoljstva i ostvarenosti, a da je za putovanje neophodno okruženje koje bira i vrednuje isto što i ona.
Povremeno kada uspe da skloni strah i utiša tugu, oseća zahvalnost jer je shvatila ko nije. Tada pronalazi snagu da veruje i nada se da će saznati ko jeste…
Jedno je sigurno, nikada više neće biti ista!
