Dragi roditelji osmaka, Sapatnici,
kako ste?
Pred nama je jedan od najvažnijih trenutaka roditeljstva.
Upis u srednju školu jedna je od dve najznačajne odluke u životu (druga je izbor bračnog partnera, ali o tome drugi put).
Kako četrnaestogodišnjaka posavetovati pri izboru škole?
Uvažiti njegove želje – on još uvek i zna samo šta želi a ne šta mu treba…
Proceniti njegove potrebe – da sam se samo na to oslanjala, do prijemnog ne bi ni stigao…
Naslutiti koja profesija će biti tražena (isplativa), neophodna – tačno i da sam vidovita, od stresa, šesto čulo je zamrlo…
Dragi roditelji osmaka, Spartanci,
šta raditi?
Pred nama je bitka decenije. Borba za budućnost i za dugoočekivani mir.
Ali suštinski, sukob sa nama samima.
Najvažnije je da prihvatimo da je sreća ključan faktor. To ne znači da se na nju treba osloniti i ništa ne raditi, već samo toga biti svestan da bi se izdržalo.
Drobiš celu osnovnu školu, praviš projekte, trčiš do škole nosiš metalofon, crtaš likovno, noću kroz san već buncaš zašto je učenje važno, obrazovanje vrednost a znanje moć, prvi kupiš testove za prijemni, platiš pripreme, vozikaš tamo i nazad.
A on u prolazu dok peti put pije vode, ide u wc ili je opet gladan, kaže:
„Ma lagana si“
…kada ga pitam kako ide učenje za prijemni?
O uspešnom završavanju osmog razreda da i ne govorim. Kada je zadovoljan ocenom, s vrata poput gorile se udara u grudi, istovremeno plazeći se i ispuštajući nepoznate krike. Nakon naleta, energije, ponosa i potrebe za priznanjem, u sekundi promeni izraz i opušteno kaže;
„Malo me je prebacilo“ .
O situaciji kada baš i nije zadovoljan ocenom da i ne govorim. Uvek je kriv neko drugi, obično nastavnik ili sam kontrolni. A putovanje od škole do kuće traje večnost.
I tako…
Dragi roditelji osmaka,
ma lagani smo. To jedino i možemo…
