Otišao je sa 35 godina u Ameriku. Napustio sve. Roditelje, brata, prijatelje, posao, sigurnost, bezbrižnost…
Još dok smo putovali po svetu kao dvadesetogodišnjaci, govorio je da neće raditi u memljivoj kancelariji srpske državne firme. Da neće slušati prazne razgovore nezanimljivih ljudi samo zato što su komšije. Da neće zavisiti od šalteruša reprezentativnih srpskih institucija na koje smo svi manje više, pre ili kasnije osuđeni.
Svi smo se tome smejali. Nismo ismevali. To je oduvek bio on. Takvog smo ga svi voleli.
Prigradski mentalitet ga je gušio. Mediokritet mu se gadio.
Svašta je prošao. Usamljenost, nepravdu, teške gubitke, laktanje. Sam!
Ali je stigao tamo gde je želeo.
Živi luksuz. Nosi najskuplja odela. Ima najskuplji sat. To je njegov stil, ne smisao života.
Ima uspešnu karijeru. Svi ga pitaju za mišljenje, al ga se i plaše. Položaj ne zloupotrebljava. Razume ljudsku ograničenost. Naučio je da prašta.
Za njega je moć znanje.
I sad je veoma uglađen i kulturan, ali zna da balkanski zalupi vrata od kancelarije. To ga zabavlja.
Još uvek je nenametljiv i diskretan, a može da bira sto kod Tifaniya. Jede kavijar, ali nije zaboravio miris musake. Na to je ponosan.
Sve je odgledao i odslušao. Od Brodveja, preko Karnegi hola, do Metropoliten opere. Ali, gotovo dečački odluduje uz pesmu „pitaju me u mom kraju“ .
Sa 44 je nostalgičan.
Traži gde će da se izmesti u Evropi i nadje stan. Mir. Dosta mu je stresa, pritiska. Shvata da je posle NY, svaki grad, varoš.
Ali, može da bira. I bira. Da bude svoj!
I dalje osluškuje svoje biće i kreće se u tom pravcu. Zadovoljan. Sve ostalo mu je usput.
Zauvek je ostao veran sebi.
Veruje da nikada nije kasno za ostvarenje snova. Ne odustaje.
Ali, ne odustaje od sebe!
Ima sve što je oduvek želeo. Po šta je otišao.
A otišao je po sebe. Po slobodu…
Srce, neizmerno mi nedostaješ sve ove godine da rastemo zajedno. I divim ti se. Možeš mnoge od nas da učiš smislu života, hrabrosti i tome šta je istinski uspeh!
