Bazu jednog društva čine adolescenti. Njihov stil života, način ponašanja, vrednosni sistemi po kojima se vladaju i koji rukovode njihovim ambicijama i planovima za budućnost, utiču na ambijent i štimung društva i determinišu njegovu sudbinu.
Kao refleksija stanja u društvu, adolescentima današnjice dominira osećanje neizvesnosti i nesigurnosti koje je proizvelo njihovu nezainteresovanost i nemarnost. Dok se škola bavi formalnošću a roditelji sve manje kominiciraju međusobno ali i sa svojom decom, stvara se međuljudsko vakum nepoverenja i površne bliskosti.
NIJE NI NJIMA LAKO…
Adolescencija kao razvojni životni period mlade čini podložnim raznim uticajima (uticaj roditelja, vršnjaka), pa i uticajima medija. Mediji su to dobro iskoristili. Dozvoljeno im je da popune društvene pukotine i porodične erozije svojim pravilima, vrednostima i principima vaspitanja.
Tako se polje interesovanja mladih usmerilo ka postizanju fizičke lepote i seksi, zavodljivog izgleda. Zavladala je dominacija spoljašnjosti nad osećanjima i unutrašnjošću. Druženja mladih uživo, razgovori i razmena osećanja, zamenjani su komunikacijom posredstvom socijalnih mreža.
Mediji su danas glavni faktor socijalizacije mladih. Po uzoru na medijske likove mladi formiraju sliku o sebi i drugima. Identitet razvijaju pod sve većim uticajem medija koji im sugerišu željene osobine, sposobnosti, ponašanja, karakteristike i načine života neophodne za zauzimanje odgovarajućeg (prihvatljivog) mesta u društvu.
Adolescenti Novog doba više nisu ni Gugl, ni Fejsbuk generacija. Oni su pasivna generacija izmanipulisanih posmatrača i lažnih učesnika u virtuelnoj svakodnevici Novog doba. Uvek su na mreži online i gotovo da i nisu u kontaktu sa realnošću. Oni nemaju ambicija, nezainteresovani su, prepotentni, nerealni u sagledavanju sebe i drugih. Površni su i bez inicijative. Nemaju razvijenu spososbnost koncentracije jer su video zapisi i slike njihovi glavni kanali komunikacije. Nesposobni su da uspostave kvalitetne, dugoročne veze međusobno i sa bližnjima, jer su nemogućnost emocionalnog vezivanja sa medijima i prezenterima medijskih sadržaja preneli na lični život kao adekvatan i uobičajen. Tražeći uporište u medijskim sadržajima u kojima je sve lako dostupno i savršeno predstavljeno, uskratili su sebi moć kreativnog razmišljanja, a svoje talente i sposobnosti su marginalizovali i namerno amputirali.
I NISU ONI KRIVI…
…za to što nisu naučeni da poštuju pravila niti da poštuju bilo koju vrstu autoriteta; za to što im je dozvoljeno da sami kreiraju sva pravila; za to što ne znaju da razlikuju slobodu i nevaspitanje (odnosno medijsko vaspitanje); i za to što se vrednosni sistem kod nekih adolescenata raspao a kod nekih se nije ni formirao.
A njima je to sve, u redu. Oni ne vide problem. Oni ne znaju drugačije, ne znaju za bolje. Nemaju osećaj krivice, jer su svesni da nisu krivi, a predosećaju ko je odgovoran. I nije im lako…
ŠTA MOGU ODGOVORNI?
