Oprostila sam što je otišla.
Nismo bliske. Daljina i vreme učinili su svoje.
A ipak — vezane smo. Sigurna sam, zauvek.
Pojavi se. Probudi uspomene. Poravna sadašnjost. Ne obeća budućnost.
Njeno odsustvo iznova me uči da mogu bez nje. Njeni dolasci me podsete da je zauvek tu.
Razumem njene misli. Shvatam njene potrebe. Osećam njene strahove.
U miru sam kada je srećna. Kada nije — ni ne znam.
Sa njom plačem s osmehom. Oživim prošlost. Vratim radost.
Kakva god da je postala, šta god da je uradila — ili nije, pamtim ko je bila.
Sa njom sam slobodna. Ranjiva. Iskrena. Sa njom sam — ja.
Živi u meni. Spojila nas je muzika. Podigla mladost. Održala razdvojenost.
Nije imala kada da me razočara, izneveri, prevari.
Nikada nije odustala od mene.
Jer ja nisam samo njena kuma. Ja sam nostalgija.
Nikada je neću napustiti.
Jer ona nije samo kuma. Ona je spoznaja da se ne vezujem za osećaj,
već za ljude.
Svesno biram da bude deo mog sveta. Gde god da je.
To je, valjda, život bez nje. I život sa njom.
