Sa zahvalnošću se sećam druženja „iz moje mladosti“.
Snaga iskrenog prijateljstva, dragocenost porodičnog ručka pa još nedeljnog 😊, čari zaljubljivanja i hrabrost pokazivanja osećanja najveće su blagodeti života iz prošlosti.
Prisećam se bez nostalgije, sa ponosom i samopouzdanjem. Ne kukam i ne uzdišem što više nije tako. Samo primećujem, nastojim da razumem današnjicu i propovedam značaj ljudske bliskosti.
Opraštam mladima što ne znaju šta propuštaju jer sada je Novo doba.
ZAPAŽANJA…
Ljudi su danas u kontaktu više nego ikada pre. Sa svih strana dopiru komentari o dobrobiti postojanja društvenih mreža koje olakšavaju i ubrzavaju komunikaciju i čine je lako dostupnom.
Međutim, sve više izostaje komunikacija uživo a opštenje posredstvom novih medija postaje sve površnije. Sve je manje razmene mišljenja, osećanja, ideja a ideal je prezentacija bezbrižnosti, zadovoljstva sobom i svojim životom.
Iako se čini da mladi danas ne znaju da se zabavljaju, oni se ipak razonode na svoj način, pretežno online način. Dominatne društvene aktivnosti današnjih mladih generacija postale su igranje igrica, ćaskanje preko društvenih mreža, druženje sa smartfonom.
Čini se još i da su mladi hrabriji, samopouzdaniji, sremniji da ispolje emocije. Ali nisu. Samo se vešto sakrivaju iza moći novih medija.
Posredstvom sve češće online komunikacije spremniji su da iskažu emocije ali to ne znači nužno da ih adekvatno ispoljavaju niti da su naučili da ih kontrolišu. Izostanak komunikacije “licem u lice”, kako je stručnjaci nazivaju (Smol & Vorgan, 2011; Tvengi, 2017), prouzrokovao je nerazvijanje socijalnih veština kod mladih (Smol & Vorgan, 2011).
Nepostojanje situacija u kojima će mladi protumačiti signale neverbalne komunikacije, uhvatiti pogled podrške i razumevanja, osetiti toplinu direktnog kontakta, upoznati i razvijati empatiju (kao jednog od najznačajnijih elemenata emocionalne inteligencije), povećava rizik od pojave osećanja izolovanosti, usamljenosti pa čak i depresije.
Mladi se pretvaraju u zombije nesposobne da kontrolišu emocije i adekvatno ih ispolje, nenaučene da saosećaju, spremne da u svakom trenutku glume sreću, online prikazuju besmislen uspeh, veličaju fizičku lepotu, nameću lažno samopouzdanje, prezentuju nepostojeće samopoštovanje.
Osobe sa nedostatkom samopoštovanja ili stidljive osobe vrlo često počnu da otkrivaju svoja najintimnija osećanja, želje i razmišljanja online jer nema direktnog razgovora uživo (Smol & Vorgan, 2011). Stručnjaci smatraju da ekstrovertne osobe obično koriste online komunikaciju kako bi proširile svoju mrežu prjatelja ali da nije isključeno ni da se njihova sposobnost slobodnog izražavanja vremenom može smanjiti. S duge strane, online komunikacija introvertnim ličnostima pruža mogućnost izbegavanja stresa koji nosi direktan kontakt sa ljudima, ali istovremeno preti još većom izolovanošću i usamljenošću (Smol & Vorgan, 2011).
Novi mediji i internet su otvorili mogućnost za nove načine upoznavanja, druženja, udvaranja, zaljubljivanja, nove standarde održavanja intimnih veza. Veliki broj sajtova za upoznavanje olakšali su novim generacijama “posao” pronalaženja partnera po meri a društvene mreže su uprostile komunikaciju. S druge strane, “internet provodadžija” ostavio je veliki prostor za manipulisanje izgledom, istinom i spremnošću i hrabrošću da se emocionalno povežemo.
Mladim pa i zrelim ljudima, sve manje su potrebni “živi” partneri. Sveprisutnost tehnologija narušava intimnost, oslobađa obaveze “ulaganja” u emocionalnu povezanost, omogućava zadovoljenje nagonskih potreba.
Mogu da prihvatim činjenicu da Novo doba pretpostavlja nova pravila, potrebe i izazove. Ipak, nije mi jasno zašto je ljudima čudno što je sve više nesrećnih, neraspoloženih i usamljenih.
Stručnjaci ukazuju (Tvengi, 2017), da je manji broj ubistava među mladima nego ranijih godina; da je manje konzumiranja alkohola i saobraćajnih nesreća; manje abortusa i sve to zbog manje kontakata uživo. S druge strane sve je više anksioznosti kod ljudi, veći broj depresivnih, više samoubistava…
Možda se na trenutak čini da preterujem? Da sam paranoična?
Nisam.
Naša budućnost temelji se na deci i omladini koja ide linijom manjeg otpora – jer se oko kontakta uživo mora potruditi mnogo više, a sa prijateljem ili partnerom napraviti i neki kompromis; jer se online može izbeći potencijalno neprijatna konverzacija (Tvengi, 2017); jer nema trenutne niti materijalne koristi od socijalnih veština.
Kriterijumi za izgrađivanje samopoštovanja su prihvaćenost na društvenim mrežama i tuđe mišljenje izmereno brojem lajkova i šerova.
Lažan osećaj interaktivnosti i socijalne uključenosti posredstvom novih medija povećao je broj sati koje mladi provode online. A zapravo broj sati provodenih online povećao je stepen osećanja usamljenosti.
Optimizam i samopouzdanje na mreži prikrili su unutrašnju slabost i ranjivost (Tvengi, 2017) i doprineli su procvatu selfi kulture koju karakterišu: ekstremni individualizam, samodovoljnost, prepotentnost, akcenat na značaju fizičkog izgleda i samopromocija.
Iščezao je i osećaj povezanosti sa samim sobom.
Samopoštovanje kao osećanje zadovoljstva sobom – jer vredim zato što postojim (Jul, 2017), narušile se društvene mreže na kojima se objavljuje samo uspeh i dokumentuju izlivi sreće i blagostanja. Profili koje mladi svakodnevno gledaju na društvenim mrežama opterećuju njihovu svest, ulivaju im osećaj neuspešnosti i neostvarenosti i nameću život pod pritiskom.
Međutim, samo jedan kontakt uživo sa online prijateljima bio bi dovoljan da se vrlo brzo uvidi da to baš i nije tako kako se prikazuje….
Osećanje bliskosti proizvedeno kontaktom uživo, licem u lice ili kako god hoćete to da nazovemo, ne može zameniti NIŠTA DRUGO. Čovek je društveno biće. Sazdan od potrebe za bliskošću. Potrebe, čiji je nedostatak nadoknadiv a posledice neizlečive.
ZATO…
Smanjite kolčinu vremana koju provodite upotrebljavajući bilo koju vrstu tehnologija (Smol & Vorgan, 2011; Tvengi, 2017), ali tako da jedan ekran ne zamenite drugim.
Svesno uložite napor da organizujete i realizujete druženje uživo sa ljudima do kojih vam je stalo.
Bavite se sportom ili bilo kojom drugom aktivnošću koja ne uključuje upotrebu ekrana, jer prema američkom psihologu Džin Tvengi, aktivnosti koje nisu u vezi sa ekranima čine da se osećamo manje usamljenima.
Radite na svom samopoštovanju i prihvatanju sebe na osnovu onoga što jeste svojim postojanjem a ne na osnovu broja lajkova i kvantiteta virtuelnih prijatelja.
Vežbajte svoje socijalne veštine i asertivnost u komunikaciji jer ćete tako biti zadovoljniji i samim sobom.
Umereno koristite internet i nove medije (smartfon, video igrice, društvene mreže) tako da uspostavite balans (Smol & Vorgan, 2011) koji omogućava i uspostavljanje bliskosti sa prijateljima, porodicom, partnerom (ne zaboravite da broj online sati povećava rizik od pojave usamljenosti, Tvengi, 2017).
I na kraju, kako vam zvuči predlog doktorke Tvengi o kompletnom eliminisanju elektronskih uređaja iz života dece, adolescenata i mladih, a kod odraslih eliminacija posle radnog vremena koje je takođe precizno određeno? Smešno zar ne? 😊
Svi mi kada smo ljuti, povređeni, uplašeni ili uznemireni u stanju smo da kažemo da ćemo od sutra drugačije; a onda od prekosutra sve po starom.
Ja govorim o procesu, koji podrazumeva svest, savest, promišljene ciljeve. Zasniva se na intezivnom radu i u njemu opstaju samo oni najhrabriji i najuporniji. Zato nemojte baš ni olako reći od sutra….
